Pozitivan stav i skidanje suvišnih kilograma

Pozitivno razmišljanje, optimizam i pozitivan stav se u krugovima popularne psihologije propovedaju kao rešenje za maltene svaki problem. Često se može čuti savet: “razmišljaj pozitivno. Pogledaj to malo sa pozitivnije strane. Budi pozitivan…”

Da li je to zaista dobar savet? Da li to pomaže da se unapredi kvalitet života? Da se lakše postignu ciljevi? To je tema ovog teksta.

Mi ćemo to razmotriti na primeru gubitka suvišnih kilograma.

Postavlja se pitanje i da li se isplati biti optimista? Isplati se. Korisno je. Samo što sve to funkcioniše na prilično neočekivani način.

Istraživanje

2010. godine sprovedeno je istraživanje na temu pozitivnih očekivanja i uspešnosti u gubljenju suvišnih kilograma. Istraživanje su vodili Gabriele Etingen, profesorka psihologije na univerzitetima u Njujorku i u Hamburgu i Tomas Vejden, profesor psihologije i psihijatrije na Univerzitetu Pensilvanija i nekadašnji direktor Centra za gojaznost i poremećaje ishrane.

U istraživanju je učestvovalo 25 žena. Igrom slučaja sve su bile pripadnice ženskog pola. Uslov za učestvovanje je bio da imaju izraziti višak kilograma.

Na početku su se izjasnile koliko kilograma žele da izgube i koliko veruju da će u tome zaista i uspeti. Istraživanje je trajalo 52 nedelje. Tokom celog tog perioda imale su podršku nutricionista i drugih lekara. Brižljivo im je isplanirana dijeta (unos kalorija, odnos proteina, masti i ugljeni hidrata…)

Kakvu psihološku podršku su imale?

Pored medicinske, imale su i psihološku podršku. Jednom nedeljno su im omogućene seanse u trajanju od po 90 minuta, tokom kojih su mogle da nauče razne tehnike samopomoći, bazirane na kognitivno-bihejvioralnoj psihologiji.

Otprilike, to su vežbice poput – ako oseti nezajažljivu želju da nešto jede između obroka, da primeti koje su to misli, da li je možda bio neki stresni događaj pre toga, da li je možda zabrinutija nego inače…

Reklo bi se da za nekoga ko želi da dovede svoju liniju do željenog nivoa – da su to objektivno gledano idealni uslovi.

Najoptimističnije su postigle najslabije rezultate

Zanimljivo je da su rezultati i pored toga varirali među učesnicima. A najveće iznenađenje je bilo to da su one, koje su bile najoptimističnije, postigle najslabiji rezultat. One koje su najviše vremena posvetila zamišljenju idealne linije, na primer kad izađu sa prijateljicama da imaju idealnu, lepu liniju, atraktivnu – one su izgubile u proseku 11 kg manje od ovih drugih, koje su razmišljale i o malo pesimističnijim stvarima.

Izgleda da pitanje optimizma i pozitivnog razmišljanja nije baš toliko jednostavno, kako pojedini gurui predstavljaju. Zbog toga ćemo razmotriti malo detaljnije kako stvari tu funkcionišu.

Vrste optimizma

Prvo je potrebno razlikovati u šta tačno se osoba pouzdava, tj. povodom čega je optimistična. Ako je optimistična povodom krajnjeg ishoda, i razmišlja o tome, vizualizuje, to je ono otprilike što pojedini gurui savetuju – ako želiš da voziš Crveni Ferrari, ti zamišljaj da voziš. Kakav je osećaj, kakav je osećaj na sedištima itd.

Dakle, ako je osoba optimistična povodom krajnjeg ishoda, ako vizualizuje krajnji ishod – u pitanju je sanjarenje. To je jedan vid optimističnosti i pozitivnosti.

Drugi tip optimizma je optimizam povodom sopstvene efikasnosti. Na početku ovog istraživanja, između ostalog, pitali su učesnice: “u kojoj meri vi verujete da će vam sledeće strategije doneti željeni rezultat?”

Pa su ih pitali – Koliko verujete, ocenite od 1 do 7, da će vam ova dijeta… koliko će vam ova dijeta koju smo vam prepisali pomoći? Pa, koliko verujute u ovaj program vežbanja?

U kojoj meri verujete da će vam koristiti planiranje obroka unapred, disciplina itd. Izdvojili su određene faktore. A drugo pitanje je bilo – ocenite koliko vi verujete da ćete zaista to i sprovoditi? Da ćete istrajati, i da ćete tokom ovog programa, sve to što je potrebno sprovesti u delo. Tu se radi dakle o verovanju u sopstvenu efikasnost, ili drugim rečima – samopouzdanju. Koliko se neko može pouzdati u sebe.

Najbolji i najgori rezultat

Najgori rezultat, dakle ona grupa koja je izgubila 11 kg manje od nekog proseka je bila grupa sa najnižim samopouzdanjem, a sa najviše fantaziranja, sa najviše sanjarenja.

U najefikasnijoj grupi su bile žene, koje su na ovoj skali pouzdavanja u sebe bile visoko, dakle verovale su u to što rade. Verovala se u svoje moći da to sprovedu. A što se tiče zamišljenja krajnjeg ishoda, često su razmišljale i o nepovoljnim ishodima.

Zašto je bolje razmišljati o nepovoljnom ishodu, nego o povoljnom?

Neka pretpostavka je da sanjarenjem o tome što želimo, negde uljuljkujemo sebe i trošimo vreme na aktivnost, koja ne donosi ništa praktično. Aktivnost koja ne menja u praktičnom smislu nešto. Ne povećava nam šanse.

Dok razmišljanje o nepovoljnom ishodu mu dođe kao neka vrsta mentalnog treninga. Osoba se priprema za moguće izazove i može unapred sebe da pripremi za povoljno reagovanje, ako do te neke nepovoljne situacije dođe.

Šta možemo da naučimo iz ovoga?

Prva stvar je da ako želimo nešto da postignemo treba da imamo plan i da svoje vreme i energiju uložimo u razradu tog plana.

Ako je to skidanje kilaže, dakle da imamo plan: šta kojim danima jedemo, koliko je to kalorija? Kako vežbamo? Da razmislimo i o mogućim izazovima, izazovnim situacijama. Šta ako jednog dana preskočim trening? Šta onda? Šta se onda dešava? Da li sutra nadoknađujem ili narednog treninga duplo više radim?

Dakle, fokusirati se na akcije, koje će zaista doneti željeni rezultat.

Drugi zaključak bi bio da ako radimo vežbe vizualizacije, ili neki drugi vid mentalnog treninga, treba se fokusirati na proces. Isto na ovom primeru kilaže… recimo, bolje je da osoba vizualizuje kako će vežbavi na treningu u teretani… koje će vežbe raditi, kako to uspešno radi, nego da vizualizuje krajnji ishod, npr. dobru liniju.

Ili neko ko želi onaj crveni Ferari, koji sam spomenuo. Umesto da sanjari kako ga vozi, bolje je da vizualizuje proces koji ga vodi dotle. Da razradi plan i da razmišlja o tome (planu).

Treća poenta, koja bi ovde mogla da se izvede je – vera u ono što preduzimamo. U akcije koje preduzimamo. U ovom istraživanju, osim što su sanjarile, žene koje su bile najmanje uspešne, nisu verovale u taj metod, koji su primenjivale. Postavlja se pitanje: ako čovek nešto radi, a ne veruje u to – zašto to radi?

Bolje je da uzme da napravi nekakav drugačiji plan. U koji će moći više da veruje. Dakle, ako nešto već radiš, onda veruj u to što radiš.

Otpor

Ako niti može da veruje u postojeći, niti ima bolji plan, možda je onda dobro pozabaviti se svojim otporom.

Tipa: “pa dobro, ako znam da treba da treniram, da bih doveo liniju u red, šta mene to sprečava? Zašto imam otpor? Zašto ako nemam bolji plan, ne držim se ovog koji imam?”

“Da li mi je naporno? Možda sam lenj?” Onda, nije više tema gojaznost, nego lenjost. Prvo se onda radi na tome.

Ili možda: “imam otpor prema teretani… dosadno mi je. Dosadna mi je teretana. Dosadna mi je traka za trčanje. Ali, postoje neki drugi načini kako mogu da izgubim isti broj kalorija. Na primer planinarenje ili plivanje. Igranje košarke…”

Dakle, pozabaviti se svojim otporima i ako nešto radimo zaista biti posvećen toj akciji.

Sve u svemu

Što se tiče i glavne teme videa – optimizma… rekao bih da optimizam jeste koristan. Korisno je verovati u to što želimo da postignemo. Korisno je nadati se. Imati nadu da to što preduzimamo će doneti rezultat.

Međutim, ne optimizam zasnovan na nerealnom sanjarenju, nego optimizam vezano za ličnu efikasnost. Optimizam koji vodi većoj efikasnosti i koji vodi preduzimanju akcije. Tada je to optimizam koji zaista pomaže ličnom unapređenju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *